Gledaj, al ne diraj!

Kad imaš malu bebu, upali ti se sto senzora za koje nisi ni znao, ili si zaboravio da ih imaš. Odnosno, govorim u svoje ime. Ok, i u ime nekih mama s kojima sam o tome razgovarala. Naime, nejasna mi je stvar, zašto ljudi koje jedva poznajem, ili čak ni ne poznajem, imaju potrebu prići maloj bebi, ljubiti mu ruke, dirati ga po licu, ili zapravo uopće ga dodirivati. „Jaao kako je slatak, o Bože koje male rukice..“ I onda diranje po rukicama, ljubljenje bebe. Ne razumijem!

Znam da je mnogima normalno da im je čopor ljudi doma čim izađu iz bolnice s bebom. Mnogima je hrpa ljudi oko male bebe normalna, i nosanje, diranje, ljubljenje… U redu. Meni nije. A vidim, iz razgovora s nekoliko mama koje imaju bebe sličnog uzrasta, da ni njima to nije drago, odosno, da baš ne vole to.

Zašto ljudi to rade? A pogotovo, zašto se zgražaju ako im kažeš da prestanu?

Ili npr, jedna mi je žena došla na razgovor za čuvanje bebe. Dolazi žena po preporuci, ulazi u stan, ne izuva se. Ne pere ruke. Ok, došla je samo,na razgovor, vidjet ću što će biti. Ona mene nakon malo razgovora pita da ona malo uzme bebu. Žena je došla po preporuci dobre i drage mi susjede, kojoj je čuvala dvoje djece, neću dramiti. Ajde, dajem bebu u te neoprane ruke. Žena mu da da joj grize prst. Nepoznata žena, neopranih ruku!! Koja je došla na razgovor za čuvanje bebe. Ja stvarno ne znam je li to normalno! Ali ja nikada ne bih gurnula prst u usta ničijoj bebi, a o neopranim rukama u ustima tuđeg djeteta neću ni govoriti.

Moramo poštivati sebe i svoje osjećaje, kako bi naša djeca mogla od nas naučiti to isto za sebe.

Imala sam tako tih situacija gdje je meni neugodno išta reći , pa se danima žderem jer nisam ništa rekla, ko luda žena vodim u glavi sama sa sobom zamišljene dijaloge. Onda s vremenom skužim da imam dosta istomišljenika. Ok, moja obitelj me možda smatra ludom po tom pitanju. Mojoj mami nije normalno da ja njoj ne dopuštam da gura Jakovu prste u usta. Jer ona je oprala ruke, šta sad. Ali imam hrpu ljudi koji misle isto što i ja. Meni je to, naime, potrebno, kao potvrda da nisam luda, da imam istomišljenike s kojima mogu razgovarati. Meni je uistinu nevjerojatno uopće imati potrebu nečijem djetetu gurati prste u usta, pa makar mu bila i teta ili baka. Ko voli nek izvoli, ali ja, eto, ne volim.

Imam i jednu sestričnu koja dan danas prepričava situacije mene s mojim Ivanom kad je bio mali. Kao, koji sam frik mama bila. Meni nisu jasni ljudi koji nisu u stanju prihvatiti da nismo svi isti. Ja tebi ne govorim kako da gojiš svoje dijete. Ti njemu slobodno na pod ručak serviraj, ako ti misliš da je to u redu. Ali daj dozvoli da, eto, ja ne bi.

I tako, događa se, priđu ljudi, jao slatki mali. Pa ga po rukicama, pa ga po obrazu. I tako stojim neki dan u redu na blagajni, a neka random žena ispred nas „jaaao kako je sladak“ i krene ga štipkati za obraz. A ja ispalim: da, molim vas samo ga nemojte dirati. Žena kaže „da, da, oprostite“, i od neugode se izgubi odmah van. Meni prvi put u životu nije bilo neugodno da sam tako nešto napravila. A, realno, njoj i treba biti.

To su te situacije koje vučemo od malena. Nauče te da je dobro prešutjeti, pretrpjeti neke situacije. Nije dobro dizati glas. Ja sam uvijek bila neki borac za pravdu, javljala se i za sebe i za druge, pa su me ušutkavali. I tako, naučila sam, kad su ljudi, kao, pristojni, neke te geste, zagrljaji od dragosti, pa ako ti i nije baš, pa daj pusti, opusti.

Ma čekaj, pa čemu ja učim i svoje dijete?! Da, danas sutra, ako mu nešto i ne paše treba pretrpjeti, da se taj drugi koji njemu stvara nelagodu ne bi ojećao loše? Pa nek se osjeća, nek zna da to što radi nije poželjno. Kako će inače i drugi put znati da to ne treba raditi?

Evo, isto tako sam nabasala na poznanika kad je Jakovu bilo svega dva mjeseca. Držim bebu u nosiljci, razgovaram s ljudima, a poznanik krene rukom, pa samo malo ovlaš dodirne Jakova po prstima noge. Kaže „Meni je baka rekla, još kad sam bio mali, male bebe se ne dira po rukicama i licu, samo smiješ nogicu podragati“

Znale su te stare žene znanje. Trebalo bi to u neke priručnike o bebama staviti. One priručnike gdje piše i da nije žedan i ne treba mu vode dok samo doji i nema dohrane. Tamo gdje piše da ako plače, ne znači odmah da je gladan i da nema dovoljno mlijeka. Trebalo bi napisati i da je u redu poštivati mamine odluke vezano za bebu, jer, mama je, na kraju krajeva, ta koja je za bebu odgovorna. I od koje će i beba (na)učiti da je u redu reći „ne“ ako mu je neka situacija čudna, neugodna, nelagodna.

Moramo poštivati sebe i svoje osjećaje, kako bi naša djeca mogla od nas naučiti to isto za sebe. Jer, mislim nekako, da, ako ne poštujemo sebe i svoje emocije, da nismo u stanju poštivati do kraja ni tuđe.

Poštujmo tuđi prostor, nema potrebe prilaziti i unositi se nepoznatim bebama samo zato što su nam slatke. Na kraju krajeva, kako bi Vama bilo da Vam na ulici, u dućanu, na blagajni, priđe nepoznata osoba i krene Vas pipkati? Nasmješili biste se? Hm

Ljubi Vas žena, majka, glumica

Al ovako, na daljinu, bez ulaženja u Vaš prostor nepozvana 😉